Stiv Džobs, jedan od osnivača i bivši glavni rukovodilac “Apple”-a, smatran je jednom od vodećih ličnosti u industriji računara i zabave.
„Vaše vreme je ograničeno. Ne rasipajte ga živeći nečije tuđe živote. Nemojte da budete uhvaćeni u zamke dogmi; ne živite u skladu sa rezultatima razmišljanja drugih. Ne dopustite da tuđa mišljenja nadglasaju vaš unutrašnji glas, srce i intuiciju. Oni već nekako znaju šta zaista želite da postanete. Sve ostalo je drugorazredno.“
Poslušajte govor Stiva Džobsa studentima Stenford univerziteta 2005. godine
(ispod je transkript govora)
{youtube}UF8uR6Z6KLc{/youtube}
Stiv Džobs (Steven Paul Jobs)
(24. februara 1955. – 5. oktobra 2011); bio je jedan od osnivača i bivši glavni rukovodilac “Apple”-a. Takođe je bio jedan od najvećih deoničara Diznija i član Diznijeve uprave. Smatran je jednom od vodećih ličnosti u industriji računara i zabave.
„Vaše vreme je ograničeno. Ne rasipajte ga živeći nečije tuđe živote. Nemojte da budete uhvaćeni u zamke dogmi; ne živite u skladu sa rezultatima razmišljanja drugih. Ne dopustite da tuđa mišljenja nadglasaju vaš unutrašnji glas, srce i intuiciju. Oni već nekako znaju šta zaista želite da postanete. Sve ostalo je drugorazredno.“ (Steve Jobs)
Govor Stiva Džobsa studentima Stenford univerziteta 2005. godine
{youtube}UF8uR6Z6KLc{/youtube}
transkript govora
Hvala vam!
Osećam se počastvovano što sam večeras prisutan na ceremoniji dodele diploma na jednom od najvećih univerziteta na svetu. Istini za volju, nisam nikad diplomirao na koledžu i ovo je najdalja tačka do koje sam ikada dospeo kada je u pitanju diplomiranje.
Danas vam želim ispričati tri priče iz svoga života. To je sve. Nije neka velika stvar. Samo tri priče.
Prva priča je o povezivanju tačaka.
Odustao sam od studiranja na “Reed College”-u nakon šest meseci studiranja, posle čega sam studirao vanredno sledećih osamnaest meseci pre nego što sam i zaista odustao. I, zašto sam zapravo napustio studije? Sve je to počelo pre nego što sam se rodio. Moja biološka majka je bila mlada, neudata maturantkinja, i zato je odlučila da me da na usvajanje. Osećala je veliku potrebu i želju da me usvoje diplomci sa koledža, tako da je sve već bilo pripremljeno za usvajanje od strane advokata i njegove supruge, izuzev toga što su praktično na dan mog usvajanja u poslednjem momentu odlučili da zapravo žele devojčicu. Tako da su moji roditelji, koji su bili na listi čekanja, dobili poziv u sred noći sa pitanjem: „Imamo neočekivano rođenu mušku bebu, da li biste je želeli?” Rekli su: ”Zašto da ne?” Moja biološka majka kasnije je otkrila kako žena, koja me je usvojila zapravo nije nikada ni diplomirala na koledžu, a moj otac nije uspeo da završi ni srednju školu. Odbila je da potpiše papire za usvajanje. Popustila je tek nakon nekoliko meseci kada su moji roditelji obećali da će mi obezbediti studiranje na koledžu.
To je bio početak mog života. I sedamnaest godina kasnije, išao sam na koledž, ali sam naivno odabrao koledž koji je bio skup baš kao i Stanford, tako da je sva ušteđevina mojih roditelja, koji su pripadali radničkoj klasi, potrošena na moje fakultetsko obrazovanje.
Nakon šest meseci, nisam video nikakvu vrednost toga. Tako da sam odlučio da odustanem, sa uverenjem da će sve izaći na dobro. Bilo je poprilično strašno u početku, ali gledajući generalno, bila je to jedna od najboljih odluka koje sam ikada napravio. U momentu kada sam odustao, nisam više morao da prisustvujem obaveznim časovima koji me nisu interesovali, pa sam počeo da uzimam one časove koji su mi se činili daleko interesantnijim.
Nije baš sve bilo tako bajkovito. Nisam imao svoju sobu u kojoj bih mogao da prespavam, tako da sam spavao u sobama svojih prijatelja. Uvek sam vraćao flaše od Coca-Cola sokova, za koje sam dobijao pet centi, da bih mogao tim novcem da kupim hranu. Svake nedelje sam pešačio sedam milja da bih barem jednom nedeljno dobio dobar obrok u hramu Hare Krišna. Jako sam to voleo! I mnoge druge stvari u koje sam se upustio sledeći svoju radoznalost i intuiciju, kasnije su se ispostavile kao neprocenjive. Da vam dam samo jedan primer:
Reed College je u to vreme nudio verovatno najbolje kurseve kaligrafije u državi. Na svakom posteru kampusa, svakoj etiketi i na svakom izlogu videla se prekrasna ručna kaligrafija. Pošto sam odustao od redovnog studiranja na fakultetu i nisam imao obavezu prisustvovanja svim časovima, odlučio sam da počnem sa časovima kaligrafije, kako bih naučio tu veštinu. Učio sam o Serif i Sans – serif pismima i oblicima slova, o varijetetu i veličini prostora između različitih kombinacija slova, o tome šta je to što štampariju čini velikom. Bilo je to prekrasno, istorijski i umetnički suptilno, u smislu da nauka sama po sebi nije u mogućnosti da sagleda nešto tako. Smatrao sam tu stvar fascinantnom.
Ništa od ovoga, ni po kakvoj logici, nije moglo da bude od nekakve praktične koristi u mome budućem životu. Ali deset godina posle, kada smo dizajnirali prvi Macintosh kompjuter, prisetio sam se svega, što smo iskoristili u dizajniranju Mac-a. To je bio prvi kompjuter koji je imao prekrasnu tipografiju. Da nisam nikada išao na taj jedan jedini kurs na koledžu, Mac ne bi nikada imao mnogostruke oblike slova ili proporcionalno odvojene fontove. I kako je Windows zapravo samo kopirao Macintosh, vrlo je verovatno da ni jedan PC ne bi nikada imao fontove.
Da nisam nikada odustao od obaveznih časova, ne bih nikada upisao časove kaligrafije i PC-jevi verovatno ne bi nikada imali tako lepu štamparsku lepezu kao što je imaju.
Naravno, bilo je nemoguće povezivati te dodirne tačke kada sam bio na koledžu, ali je bilo veoma, veoma jasno videti tu vezu 10 godina kasnije. I naravno, ne možete spojiti tačke gledajući život unapred. Morate verovati u nešto, vašu sudbinu, život, karmu, bilo šta – zato što verovanje da će te tačke dovesti do povezivanja vašeg životnog puta, daće vam samopouzdanje da sledite svoje srce, čak i kada vas vodi i u pogrešnom smeru. Tada nastaje određena razlika.
Moja druga priča je o ljubavi i gubitku.
Bio sam srećna osoba. Otkrio sam veoma rano u svom životu šta je to što volim da radim. Moj prijatelj Voz i ja smo pokrenuli Apple u garaži mojih roditelja kada sam ja imao dvadeset godina. Radili smo naporno i teško, i kroz deset godina, Apple se razvio od nas dvojice iz garaže na dve milijarde vrednu kompaniju, sa preko 4000 zaposlenih. Taman što smo izdali naš najnoviji proizvod, Mecintosh, nakon godinu dana, u trenutku kada sam napunio tridesetu, otpušten sam.
Kako možete biti otpušteni iz kompanije koju ste osnovali vlastitim rukama, pitate se? Pa, tokom sve bržeg razvoja i narastanja Apple-a, zaposlili smo nekoga za koga smo mislili da je veoma talentovan da vodi kompaniju zajedno sa mnom, i tokom prve godine, stvari su tekle u najboljem redu. Ali nakon toga, naše vizije o budućnosti počele su da se razilaze i sasvim očekivano, imali smo veliki pad. Usled toga, odbor koji je bio na njegovoj strani odlučio je o mom otkazu, tako da sam javno bio izbačen iz kompanije. Stvar na koju sam se fokusirao čitavog života otišla je u nepovrat. Sve je bilo grozno. Stvarno nisam znao šta da radim u prvih nekoliko meseci. Shvatio sam da sam izneverio prethodnu generaciju preduzetnika i da sam olako odustao od uloge vođe. Sreo sam se sa Dejvidom Pakardom i Bobom Nojsom i pokušao sam da se izvinim što sam završio tako loše. Bio sam poput velike javne sramote i čak sam pomišljao na odlazak iz «doline». Ali nešto me je polagano počelo uzdizati prema gore. Još uvek sam voleo to što sam radio. Obrt događaja u Apple-u nije mnogo promenio stvari. Bio sam odbačen, ali sam još uvek bio zaljubljen u to što sam radio. Tako da sam odlučio da krenem iz početka.
Nisam to video odmah, ali se ispostavilo da je to što sam bio otpušten iz Apple-a bila najbolja moguća stvar, koja mi se ikada mogla desiti. Težina zbog neuspeha, bila je zamenjena lakoćom novog početka. Dobio sam potrebnu slobodu da uđem u jedan od najkreativnijih perioda svog života. Tokom sledećih pet godina razvio sam kompaniju pod nazivom NeXT, zatim kompaniju pod nazivom Pixar, gde sam upoznao neverovatnu ženu koja je kasnije postala moja supruga. Pixar je imao ambicije da kreira prvi kompjuterski dizajniran animirani film pod nazivom „Toy Story”, i sada je najuspešniji animacijski studio na svetu.
U neverovatnom preokretu, Apple je kupio NeXT, tako da sam se vratio Apple-u i tehnologiji koju smo dizajnirali u NeXT-u, koja je srce Apple-ove tekuće renesanse, i uz sve to, Loren i ja imamo predivnu porodicu zajedno.
Prilično sam siguran da se ništa od ovog ne bi desilo da nisam otpušten iz Apple-a. To je bio lek odvratnog ukusa ali je pacijentu bio potreban. Nekada vas život prosto udari ciglom u glavu. Ne gubite veru. Uveren sam da je jedina stvar koja me je terala napred ta, da sam voleo to što sam radio. Morate pronaći ono što volite. To je istina koja vredi i za rad isto kao i za ljubav. Vaš rad će ispuniti veći deo vašeg života i jedini način da istinski budete zadovoljni je da radite ono za šta verujete da je sjajan i značajan posao, a jedini način da obavljate sjajan i značajan posao je da volite to što radite. Ako to još niste našli nastavite da tražite, ne smirujte se. Kao i sa svim pitanjima srca, znaćete kada ga pronađete i kao i svaka druga sjajna veza, ona postaje sve bolja i bolja kako godine protiču. Zato nastavite da tražite. Ne smirujte se.
Moja treća priča je o smrti.
Kada sam imao 17 godina pročitao sam citat koji je glasio otprilike ovako: „Ako živite svoj život kao da vam je svaki dan poslednji, jednog dana ćete sigurno biti u pravu.” Taj citat me je impresionirao i od tad, sledeće 33 godine, gledao sam u ogledalo svako jutro i pitao se, „ Ako bi danas bio poslednji dan mog života, da li bih želeo da uradim ono što ću da uradim danas?”. I kad god bi odgovor bio „ne” tokom više dana u nizu, znao sam da moram nešto da promenim. Podsećanje na to da ću biti uskoro mrtav je najvažnija stvar na koju sam ikad mogao računati da mi pomogne da napravim velike izbore u životu, jer skoro sve, sva spoljna očekivanja, sav ponos, sav strah od poniženja ili neuspeha, sve ove stvari se samo raspu pred licem smrti, ostavljajući samo ono što je stvarno bitno. Pomisao da ćete umreti je najbolji način, za koji ja znam, da izbegnete zamku razmišljanja da imate šta da izgubite. Već ste goli. Nema razloga da ne pratite svoje srce.
Pre otprilike godinu dana dijagnostifikovan mi je rak. Imao sam pregled u 7:30h ujutro i jasno mi je pokazan tumor na pankreasu. Nisam do tada ni znao šta je pankreas. Doktori su mi rekli da je to skoro sigurno tip raka koji je neizlečiv i da ne mogu očekivati više od tri do šest meseci života. Doktor mi je savetovao da idem kući i da sredim poslove, što je doktorska šifra za ”pripremi se da umreš”. To, u stvari, znači da pokušate da u samo nekoliko meseci svojoj deci kažete sve za šta ste mislili da ćete imati narednih deset godina da im kažete. To znači da uradite sve, tako da bude što je moguće lakše vašoj familiji. To znači da kažete zbogom.
Živeo sam sa tom dijagnozom čitav dan. Kasnije, te večeri, uradili su mi biopsiju tako što su mi gurnuli endoskop kroz grlo pa kroz stomak u creva, stavili iglu u moj pankreas i izvadili nekoliko ćelija iz tumora. Ja sam bio pod sedativima ali moja žena koja je bila prisutna, rekla mi je da su doktori, kada su videli ćelije pod mikroskopima, počeli da plaču, jer se ispostavilo da imam veoma retku formu raka pankreasa koja je izlečiva operacijom. Operacija je obavljena i ja sam na sreću dobro.
Ovo je bio moj najbliži susret sa smrću i nadam se da će tako i ostati još nekoliko decenija. Nakon što sam to proživeo mogu sada reći sa malo više sigurnosti nego kada mi je smrt bila koristan ali ipak samo intelektualni koncept, niko ne želi da umre, čak ni ljudi koji žele da odu u Raj ne žele da umru da bi otišli tamo,a opet, smrt je destinacija koja nam je svima zajednička. Niko je nikada nije izbegao. Tako i treba da bude, jer smrt je najverovatnije najbolji pojedinačni izum života. Ona je životni agent za promene. Čisti staro da bi napravila put novom. Ovoga trenutka novo ste vi. Ali, jednog dana, ne tako daleko od danas, vi ćete postepeno postati staro i bićete počišćeni. Žao mi je što sam tako dramatičan ali to je istina. Vaše vreme je ograničeno i zato ga ne rasipajte živeći nečije tuđe živote. Ne budite uhvaćeni u zamke dogmi tj. ne živite u skladu sa razmišljanjima drugih. Ne dopustite da tuđa mišljenja nadglasaju vaš unutrašnji glas, srce i intuiciju. Oni već nekako znaju šta zaista želite da postanete. Sve ostalo je drugorazredno.
Kada sam bio mlad postojala je neverovatna publikacija koja se zvala ”Katalog čitave Zemlje” (The Whole Earth Catalogue) i bila je jedna od biblija moje generacije. Kreirao ju je momak po imenu Stjuart Brand, nedaleko odavde u Menlo Park-u i udahnuo joj je život svojim pesničkim darom. Ovo se dogodilo kasnih 60-tih, pre PC i kompjuterskog izdavaštva, tako da je sve rađeno pisaćim mašinama, makazama i polaroid kamerama. To je bilo nešto kao Google u papirnom obliku 35 godina pre Google-a. Bio sam idealista, obuzet finim alatkama i sjajnim uređajima. Stjuart i njegov tim su napravili nekoliko izdanja Kataloga, a na kraju, kada mu je prošao vek trajanja, i poslednje izdanje. Bile su to sedamdesete i bio sam vaših godina.
Na poleđini poslednjeg izdanja bila je fotografija seoskog puta u zoru, onakvog na kom biste se mogli naći kada stopirate, ako ste avanturističkog duha. Ispod fotografije bilo je napisano: „Ostani gladan, ostani budalast.” (Stay hungry, stay foolish).
To je bio njihov oproštaj. Ostani gladan, ostani budalast.
I ja sam uvek želeo to sebi. I sada, kad diplomirate i počinjete iznova, to želim i vama.
Ostanite gladni, ostanite budalasti.
Hvala vam mnogo svima!
Objavljeno na više mesta na internetu
