Klasična trgovina

Klasična trgovina – trgovački sistem distribucije

Kao što smo rekli, zadatak trgovine je da posreduje između proizvođača i potrošača i organizuje tržište. Sa pojavom fabrika i masovne proizvodnje, nastaje i potreba da se organizuju distribucijski kanali kako bi se proizvodi isporučivali na udaljena mesta.

Na ovom pojednostavljenom prikazu klasične, tradicionalne trgovine, vidimo da taj distribucijski kanal čine veleprodaja i maloprodaja.

Njihov zadatak je da proizvod od proizvođača dostave do nas potrošača. Razlog tome je što mi kao potrošači ne možemo otići direktno kod proizvođača i kupiti jedan proizvod koji nam je potreban. Najpre jedna velika veleprodaja kupuje velike količine proizvoda i najčešće ih plasira u neke manje veleprodaje koje ih dostavljaju do maloprodajnioh objekata, gde konačno, mi potrošači dolazimo i kupujemo proizvod koji želimo. Na celom tom putu do nas proizvod je promenio jednu jedinu karakteristiku, a to je cena. Mi potrošači plaćamo cenu uvećanu za sve troškove i marže veleprodaje i maloprodaje, kao i reklamu.

To tako funkcioniše jako dugo i nebi bilo ništa sporno da se ne pojavljuju prateći problemi koji guše proizvođača, a što se naravno na kraju odražava i na ono što nas potrošače jedino zanima, kvalitet i cena proizvoda.  

Verovatno najveći problem, možemo ga nazvati poslovnom bolešću 21. veka, je sistem ne plaćanja. Danas je to toliko normalno da je skoro čudno u poslovnom svetu naići na kompaniju koja nema problema sa naplatom. U sve žešćoj tržišnoj utakmici, sve većoj konkurenciji, trgovci se na sve načine trude da pridobiju kupce, pa daju raznorazne načine odloženog plaćanja (čekovi, krediti, lizing, na crtu, itd…), što znači da novac jako sporo putuje nazad ka proizvođaču, za razliku od proizvoda koji u obrnutom smeru putuju veoma brzo. Jasno je da proizvođač mora redovno proizvoditi i plasirati svoje proizvode da bi ostao konkurentan na tržištu, ali kako to postići kada svoj novac ne dobija ni na vreme, ni u celosti.

Jedan veliki proizvođač je pre nekoliko godina uradio studiu u kojoj je pratio jedan svoj proizvod po kodnom broju, od trenutka kada je izašao iz fabrike do trenutka kada su dobili novac za njega. Ispostavilo se da su čekali oko 2,5 godine do naplate. Veliki proizvođači možda mogu da izdrže taj ritam, ali koliko je uistinu tako velikih proizvođača koji to sebi mogu da priušte a da proizvodnja i sam kvalitet proizvoda ne trpe?

Drugi problem za proizvođače je ukrupnjavanje trgovaca, tj. na neki način spajanje veleprodaje i maloprodaje u hipermarkete i megamarkete. Veoma finansijski moćni oni otkupljuju ogromne količine od proizvođača, pa je malim trgovcima teško da opstanu u tom tržišnom moru gde „velika riba jede malu ribu“. A kada velika riba ostane sama u moru ona postavlja uslove. Traži ekstra rabate, odložena plaćanja, itd… i proizvođač je u sve većem problemu. Stoga je prinuđen da se snalazi na raznorazne načine, da seli proizvodnju tamo gde je jeftinija radna snaga, da zakida na sirovinama… i mi na kraju kupujemo sve lošije i lošije proizvode. Svesni smo da su danas reklame sve skuplje i spektakularnije, objekti glamurozniji…. a kada sve to mi platimo, dobijemo proizvod kojim obično nismo zadovoljni.