Hauard Šulc

HAUARD ŠULC (Howard Schultz)
od bede Bruklina do carstva Starbaksa

„Ako pretočite svoje srce u svoj posao, ili u bilo koji vredan pduhvat, možete ostvariti snove koji se drugima mogu činiti neostvarivim.“

HAUARD ŠULC (Howard Schultz) – od bede Bruklina do carstva Starbaksa

„Ako pretočite svoje srce u svoj posao, ili u bilo koji vredan pduhvat, možete ostvariti snove koji se drugima mogu činiti neostvarivim.“

Hauard Šulc je rođen u Nemčko-Jevrejskoj porodici, 19. Jula 1953.godine u Bruklinu, Njujork. Živeo je sa petočlanom porodicom u pretrpanom dvosobnom stanu visokih stambenih zgrada, naseljenih siromašnim radnicima. Njegov otac, Fred Šulc, bio je veteran iz Drugog svetskog rata i radio je niz poslova, ali se u nijednom nije pronašao i nikada nije imao plan za svoj život.

Ni mladi Hauard nije imao neki plan, osim želje da pobegne od bede sa kojom se svakoga dana suočavao sa svojom porodicom. On je još u u dvanaestoj godini počeo da zarađuje novac kako bi potpomogao slabe porodične finansije.

Voleo je sport i upravo to mu je omogućilo da ispuni svoju želju i pobegne iz siromaštva. Zahvaljujući ulozi kvoterbeka u srednjoškolskom fudbalskom timu dobio je stipendiju na hiljadama kilometara udaljenom univerzitetu Severni Mičigen. Nako četiri godine postao je prvi član porodice koji je završio koledž.

Iako ni nakon toga nije imao jasnu viziju smera u kome treba da se kreće, to što je uspeo da pobegne iz Bruklina davalo mu je hrabrosti da nastavi da sanja. Nakon koledža ostao je u Mičigenu gde je radio u skijaškom domu. Ipak, nakon godinu dana vratio se u Njujork i počeo da radi kao prodavac u Kseroksu. „Prodao sam puno mašina i imao sam bolji učinak od većine svojih kolega“, seća se. „Ali ne mogu da kažem da se u meni ikada javila ljubav prema procesorima teksta“.

Prešao je u Hamarplast, švedsku firmu koja se bavi kućnom opremom i postao je potpredsednik zadužen za poslove u SAD-u. U tom trenutku, samo 6 godina nakon koledža, zarađiivao je vrrlo dobro, imao je stan na na Menhetnu i iznajmljivao je malu vikendicu u Hemptonima. „Tako da niko, posebno moji roditelji, nije mogao da shvati zbog čega sam postajao sve uznemireniji. Ali ja sam osećao da nešto nedostaje. Želeo sam da budem odgovoran za sopstvenu sudbinu“.

1981 godine, dok je još uvek radio za švedsku firmu, Hauard je primetio da jedna od njegovih mušterija, inače trgovac na malo iz Sijetla, vrlo poletno obavlja posao u vezi sa jednom posebnom linijom automata za pravljenje kafe. Zbog toga je odleteo za Sijetl želeći da bliže ispita čitavu stvar. Tamo je zatekao sliku u koju se odmah zaljubio. Na ulazu radnje violinista je svirao Mocarta. A kada je otvorio vrata opojni miris kafe se raširio i uvukao ga unutra. „Ušao sam i ugledao nešto što je ličilo na hram u kome se obožavala kafa“, rekao je kasnije. Unutra je zapazio kutije kafe u zrnu iz svih delova sveta, a u to vreme je većina ljudi još uvek verovala da kafa stiže iz konzerve a ne iz zrna. Istog trenutka je shvatio da su ova prodavnica i ovaj grad njegova Meka. To je bilo mesto u kome je želeo da bude i posao kome je želeo da posveti svoj život. Ostalo je istorija… preduzetnička istorija milijardera Hauarda Šulca.

Međutim, počeci su bili teški i Hauard je morao da prevaziđe brojne poteškoće koje su mu se nalazile na putu. I pored dokazane sposobnosti i entuzijazma koji je pokazivao firma nije htela da ga angažuje. Vlasnici su smatrali da njegov njujorški stil, kao i veliki planovi koje je imao mogu da ugroze „kulturu lepote u malom“ koju su oni negovali. Međuti, Šulc nebi bio to što jeste da je tako lako prihvatao „Ne“ kao odgovor. Bio je uporan, ponovo se vratio i na kraju ubedio vlasnike da ga zaposle kao direktora marketinga.

U svojoj knjizi ’Ulijte svoje srce u to’ kasnije je napisao „Život je niz pogodaka izbliza. Ali, mnogo toga što pripisujemo sreći uopšte nije sreća. Stvar je u radosnom iščekivanju svakog novog dana i preuzimanju odgovornosti za sopstvenu budućnost. Treba videti ono što drugi ne vide i pratiti viziju, bez obzira na to što vam govore.“ A Šulc je svakako imao viziju, ogromnu viziju. Jer, koliko bi se vas odreklo luksuznog njujorškog života, dobre plate, firminog automobila, raskošnog stana i prestiža? … i sve to da bi otišao da radi za malu kompaniju u Sijetlu, lanac od četiri prodavnice kafe

Nedugo zatim otišao je na poslovni put u Italiju, u Milano. Tamo je naleteo na jedan espreso bar i po drugi put odlepio. Međutim, ovoga puta nije bila u pitanju samo kafa, već i ljudi koje je tamo video i porodična atmosfera koja je odisala energijom, muzikom i drugarstvom. Bilo je to jedno emotivno iskustvo za njega i odmah je znao da mora taj duh italijanskog kafea preneti u Ameriku. Verovao je da to može da izvede. Kada je to predložio vlasnicima oni su se najpre opirali, ali Šulc je kao što smo već rekli bio uporan i veran svojoj vizija tako da je na kraju uspeo. Vlasnici su mu prodali svoju malu kompaniju a on ju je pretvorio u Starbaks, kompaniju koja danas ima preko 7.500 prodavnica širom sveta i prodaju koja se meri milijardama dolara.

Sa Šulcom na čelu, Starbaks nije samo uspešna kompanija, ona je i simbol svega dobrog u korporativnoj Americi; integriteta, poštenja i dubokog saosećanja sa zaposlenima i mušterijama. Za mušterije, ona pokušava da bude, pored posla i kuće „treče mesto“, u kome dobra kafa i prijatna muzika stvaraju dobru atmosferu u kojoj se može uživati. Šulc kaže: „Mi nismo u poslu sa kafom da bi služili ljude, mi smo u poslu s ljudima da bismo služili kafu.“

On takođe govori: „Uspeh ne treba meriti u dolarima, već je to način na koji putujete i veličina vašeg srca na kraju putovanja.“ Danas Šulc, poznati milijarder koji je pobegao iz Bruklina da bi vodio jednu od najuspešnijih kompanija, želi da inspiriše ljude da slede svoje snove: „Potičem iz skromne sredine, bez bogatstva, porodične istorije, mentora. Odvažio sam se da sanjam velike snove i snagom volje sam učinio da se ostvare. Ubeđen sam da većina ljudi može da ostvari svoje snove, pa čak i više od toga, samo ako su dovoljno uporni da istraju u pokušajima.“