Share

 

Svake četiri godine ceo svet na jednom mestu. Ove godine tu čast da bude domaćin najvećem planetarnom događaju zvanom Olimpijske igre imao je London.  Više od 10.000 sportista moglo je da se pohvali slavnom Kubertenovom: ,,Važno je učestvovati”, dok su oni malobrojni otišli kućama sa odličjem oko vrata. Stotine hiljada ljudi uživo je prisustvovalo igrama dok smo mi ostali uživali  kraj malih ekrana, navijali, radovali se i tugovali. OI su kao i uvek donele nekom oduševljenje nekom razočarenje, sve u svemu mnogo uzbuđenja i mnogo sjajnih rezultata.

Ko je po vama najveći junak ovih igara, šta je to što je na vas ostavilo najjači utisak.? Za mene to je svakako jedno ime za koje sam prvi put u životu čuo gledajući tu polufinalnu, mušku atletsku trku na 400m. Ako to niste gledali i ako vam ime Oskar Pistorijus ništa ne znači, verovatno se pitate ko je on i šta je uradio da bi ga smatrao junakom. Ne, on nije oborio svetski rekord, nije ni pobedio ili uzeo medalju, nije čak ni učestvovao u finalu, šta više, zauzeo je poslednje osmo mesto u svojoj polufinalnoj grupi. Zašto onda baš on??? 

Pre nego što napišem nešto o njemu pogledajte par slika...

    

    

 

Oskar Leonard Karl Pistorijus (Oscar Leonard Carl Pistorius), poznat kao "Blade Runner", rođen je 22.Novembra 1986. godine u Johanesburgu, Južna Afrika. Rođen je bez fibule u obe noge (duga, vitka kost duž spolašnje strane noge, od kolena do skočnog zgloba). Nakon konsultacija sa vodećim lekarima u svetu, njegovi roditelji su doneli odluku da mu amputiraju obe noge. Doktori su im rekli da će amputacija urađena pre nego što je naučio da hoda biti manje traumatična za njega i da će povećati šanse za njegovu pokretljjivost u daljem životu.
 
Ohrabrivan od svoje porodice Oskar je uvek vodio aktivan život i bavio se sportom još u školskim danima. U srednjoj školi je sa velikim fokusom igrao vaterpolo i ragbi. Bavio se i kriketom, tenisom, rvanjem, bokom i učestvovao na trijatlonu. U junu 2003. godine razbio je koleno igrajući ragbi za svoj školski tim i uplašio se da je njegova sportska karijera okončana u 16. godini. Tada na savet dr. Versvelda poćinje rehabilitaciju i obuku pod vođstvom trenera Ampie Louva u sportskom naučnom institutu univerziteta u Pretoriji.
 
Početkom 2004. godine je, na insistiranje jednog od njegovih učitelja, učestvovao u školskoj trci na 100m u kojoj pobeđuje sa vremenom 11,72 sekunde. Njegov otac je tada pogledao rezultate najboljih u svetu i shvatio da je njegov 17-ogodišnji sin trčao brže od paraolimpijskog svetskog rekorda koji je iznosio 12,20 sekundi. U junu te godine dobija svoj prvi par “Flex-Foot”-a i osam meseci nakon prvog stupanja na stazu pravi senzaciju u svetu atletike osvojivši zlatnu medalju na paraolimpijskim igrama u Atini u trci na 200m, postavivši svetski rekord sa rezultatom 21,97s. Takođe je osvojio bronzanu medalju u trci na 100m.
 
Ohrabren svojim rezultatima razmišlja i o takmičenju sa sportistima bez invaliditeta. U martu 2005.godine prvi put učestvuje na prvenstvu Afrike gde u trci na 400m osvaja šesto mesto. Već je postao poznat širom sveta, a nakon osvajanja zlatnih medalja u trkama na 100 i 200 metara na paraolimpijskom svetskom kupu u Mančesteru, pozvan je od strane IAAF da učestvuje na Grand-Pri mitingu u Helsinkiju, ali zbog školskih obaveza nije bio u mogućnosti da dođe. Ipak, 13.Jula 2007.godine na zlatnom gala događaju na Olimpijskom stadionu u Rimu on prvi put učestvuje na međunarodnom takmičenju protiv sportista bez invaliditeta i u "B" trci na 400m osvaja drugo mesto rezultatom 46,90s.
 
Međutim, tada ponovo počinju njegovi problemi jer su neki profesori biomehanike nakon određenih naučnih testova tvrdili da mu njegovi protetski udovi čak daju prednost u odnosu na radno-sposobne sportiste pa mu je i zabranjen nastup na svim redovnim atletskim takmičenjima. Oskar se oštro suprostavio tome tvrdeći da su testovi pristrasni i naučno pogrešni. Uložio je žalbu na tu odluku i otputovao u Ameriku na niz daljih testova. 16. maja 2008.godine, posle dva dana rasprave, sud za sportsku arbitražu je usvojio Oskarovu žalbu i odluka o zabrani njegovog takmičenja je ukinuta. Jednoglasno je utvrđeno da su raniji testovi uzeli u obzir samo Oskarovu biomehaniku kada trči pravolinijsli  u punoj brzini, a nisu uzeta u obzir opterećenja koja on trpi na početku trke i u fazi ubrzanja.
 
Sputan naučnim testovima i sudskim postupcima nije bio u mogućnosti da se dobro propremi za OI u Pekingu, ali je ipak na mitingu u Lucernu 16. avgusta 2008. godine postigao svoj najbolji rezultat na 400m sa vremenom 46,25s,  što je bilo 0,70s slabije od olimpijske kvalifikacione norme. Koncentrisao se na paraolimpijske igre u Pekingu i na njima je postao prvi sportista u istoriji koji je osvojio zlatne medalje na 100, 200 i 400m u disciplinama T43/T44.
 
21. februara 2009.godine pretrpeo je ozbiljne povrede glave i lica u brodskoj nesreći u Johanesburgu. Prevezen je u bolnicu helihopterom gde je proveo pet dana na intenzivnoj nezi.  Međutim, nesreća ga nije obeshrabrila i uništila njegovu volju. Naprotiv, još čvršćeg fokusa, nakon oporavka od povrede posvetio se postavljanju paraolimpijskog rekorda kao i kvalifikacione olimpijske norme. 19. jula 2011.godine, sa vremenom, 45,07s, on je ostvario A kvalifikacionu normu za svetsko prvenstvo i letnje Olimpijske igra.
 
Na Svetskom prvenstvu 2011. godine u Teguu završio je učešće u polufinalu na 400m, ali je bio član južnoafričke štafete na 4 x 400m koja je osvojila srebrnu medalju pa je tako on postao prvi atletičar paraolimpijac koji je osvojio medalju na takmičenjima koja nisu isključivo za osobe sa invaliditetom.
 
4. avgusta 2012.godine u Londonu, postao je prvi čovek sa dvostruko amputiranom nogom koji je učesvovao na Olimpijskim igrama. U kvalifikacionoj  trci na 400m, on je u svojoj grupi zauzeo drugo mesto plasiravši se u pšolufinale svojim najboljim rezultatom ove godine, 45,44s. U drugoj polufinalnoj trci zauzeo je osmo mesto rezultatom 46,54s.
 

 
Dakle, bez obzira na svojevremene polemike oko njegovih protetskih udova i ravnopravnosti sa ostalim atletičarima, poenta naše priče nije sportska, već životna. 
 
Suština je u tome da je Oskar, kao i svi mi, imao izbor, izbor da li da kuka nad svojom sudbinom, rođen hendikepran i sa amputiranim nogama od prve godine života, ili da od svog života, koji mu je ponuđen takav kakav je, napravi najviše što može. Oskar je, i pored svog hendikepa, život posvetio sportu i u njemu ostvario rezultate o kojima milioni drugih samo sanjaju. A koliko je samo ljudi na ovom svetu koji su rođeni zdravi i pravi, a sve što rade je da se stalno žale nad okolnostima u kojima žive i rade. 
 
Da li vam je potreban bolji primer od Oskara Pistorijusa da život nije ono se dešava oko nas, već ono što mi sami kreiramo. Ukoliko ste spremni da kreirate svoje okolnosti umesto da dopustite da okolnosti kreiraju vas, onda ste spremni za velike stvari u životu.
 
Intervju sa Oskarom nakon polufinalne trke na 400m u Londonu

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Musasi-baner-01

Red Hit

baner 185x137