Share


Allan Pease 225x300ALAN PIZ - TAJNE GOVORA TELA

 

Alan Piz je u svetu poznat kao „Gospodin Govor Tela“ od kako je njegova knjiga na tu temu postala multi-milionerski bestseler i biblija iz oblasti komuniciranja, kompanijama širom sveta. Tokom više od tri decenije je druge podučavao kako da uspeju (pored ostalih tehnika, koristeći govor tela i tajne govora tela). Alan Piz podučava veštinama i tehnikama na duhovit način, koji učesnicima ostaje u trajnom sećanju. Njegov savet, po pitanju imidža, traže ljudi na različitim lestvicama, počevši od direktora, ruskih političara, do spikera na televiziji i rok zvezda. Želimo da vam predstavimo neka poglavlja tajni Govora tela.

Svedoci smo nastajanja nove vrste naučnika - neverbalista. Kao što se posmatrač ptica oduševljava posmatranjem ptica i njihovog ponašanja, tako se  neverbalista oduševljava posmatranjem neverbalnih replika i signala ljudskih bića. Posmatra ih kao društvene funkcije, na plažama, televiziji, u kancelariji ili svuda gde su ljudi u interakciji. On je student ponašanja, koji želi da uči o aktivnostima svojih srodnih ljudskih bića, kako bi konačno mogao da nauči više o samom sebi i tome kako može da unapredi svoje odnose sa drugima.
 
Čini se skoro neverovatnim da su tokom milion i više godina ljudske evolucije, neverbalni aspekti komunikacije među ljudima aktivno proučavani po bilo kom osnovu tek od 60-ih godina prošlog veka, a da je javnost postala svesna njihovog postojanja tek kada je Julius Fast objavio knjigu o govoru tela 1970. Ovo je bio rezime rada bihejvioriste neverbalne komunikacije do tog vremena, a čak i danas, većina ljudi je potpuno nesvesna postojanja govora tela, a kamo li onoga što on predstavlja u njihovim životima.

Čarli Čaplin i mnogi drugi glumci iz nemih filmova su bili pioniri u veštinama neverbalne komunikacije; one su bile jedino sredstvo komunikacije, koje je bilo dostupno na ekranu. Svaki glumac je bio klasifikovan kao dobar ili loš u odnosu na meru u kojoj je mogao da koristi gestove i druge signale tela za efikasno komuniciranje. Kada su filmovi sa govorom postali popularni, manje značaja je pridavano neverbalnom aspektu glume, mnogi glumci iz nemih filmova su se izgubili, a oni sa dobrim verbalnim veštinama su dobili primat.

Ako govorimo o tehničkoj studiji govora tela, možda najuticajnije delo iz ere pre dvadesetog veka predstavlja „Izražavanje emocija kod čoveka i životinja“, Čarlsa Darvina, delo objavljeno 1872. Ono je podstaklo moderne studije facijalnih izraza i govora tela, a mnoge Darvinove ideje i zapažanja su od tada potvrđena od strane savremenih istraživača širom sveta.

Od tog doba, istraživači su primetili i zabeležili skoro jedan milion neverbalnih znakova i signala. Alber Mehrabian je pronašao da je ukupni uticaj poruke oko 7% verbalni (samo reči), a 38% glasovni (uključujući boju glasa, promene u glasu i ostale zvuke), dok je 55% neverbalni.

Mnogim ljudima je teško da prihvate da su ljudska bića i dalje, biološki, životinje. Homo sapiens je vrsta primata, malo manje dlakav majmun koji je naučio da hoda na dve noge, sa bistrim, naprednijim umom. Kao bilo koja druga vrsta, nama dominiraju biološka pravila koja kontrolišu naše aktivnosti, reakcije, govor tela i gestikulaciju. Ono što je fascinantno je da je ljudska životinja retko svesna svog držanja, kretnji i gestikulacije koje drugima mogu reći jedno, iako njegov glas možda kaže drugo.

Perceptivnost, intuicija i osećaji

Sa tehničkog stanovišta, kada god nekoga nazovemo „perceptivnim“ ili „intuitivnim“, upućujemo na njegovu ili njenu sposobnost da čita neverbalne znake drugih ljudi i da upoređuje ove znake sa verbalnim signalima. Drugim rečima, kada kažemo da imamo „osećaj“ ili „predosećaj“ da nas je neko slagao, retko kada pomislimo da njegov govor tela i izgovorene reči nisu u saglasnosti.

Žene su, generalno, perceptivnije od muškaraca, a ta činjenica je uzrok onoga što se često zove „ženska intuicija“. Žene poseduju urođenu sposobnost da „pokupe“ i dešifruju neverbalne signale, kao i da imaju oštro oko za detalje. Zato je mali broj muževa koji mogu da slažu svoju suprugu i da im to „prođe“ i zato, nasuprot tome, većina žena može da navuče veo preko očiju muškarca, a da on to ne shvata.

Urođeni, genetski, naučeni i kulturološki signali

Mnogo je istraživanja i debata urađeno kako bi se otkrilo da li su neverbalni signali urođeni, naučeni, genetski preneti ili stečeni na neki drugi način. Dokazi su prikupljani iz posmatranja slepih, odnosno gluvih ljudi, koji nisu mogli da nauče neverbalne signale preko slušnih ili vizuelnih kanala, iz posmatranja gestikulacije i ponašanja mnogih drugih kultura širom sveta i iz izučavanja ponašanja naših najbližih antropoloških srodnika, majmuna.

Zaključci ovih istraživanja pokazuju da neki gestovi spadaju u svaku kategoriju. Na primer, većina dece primata se rađa sa sposobnošću da istog trenutka sisaju, što dokazuje da je to ili urođeno ili genetski. Nemački naučnik Ajbl-Ajbesfelt je pronašao da izrazi osmehivanja dece koja su rođena gluva i slepa se pojavljuju nezavisno od učenja ili oponašanja, što znači da to, takođe, moraju biti urođeni gestovi. Veliki deo našeg osnovnog neverbalnog ponašanja je naučen, a značenje mnogih pokreta i gestova je kulturološki određeno. Hajde da sada pogledamo ove aspekte govora tela.

Osnove i poreklo

Većina gestova osnovne komunikacije su isti svuda u svetu. Kada su ljudi srećni, smeju se; kada su ljuti ili tužni, mršte se ili gledaju popreko. Klimanje glavom se gotovo svuda koristi  da označi „da“ ili potvrđivanje. Čini se da je to oblik spuštanja glave i verovatno je urođeni gest, jer ga, takođe, koriste i gluvi i slepi ljudi.

 Odmahivanje glavom skoro univerzalno znači „ne“ ili negaciju, a može biti i gest koji je naučen u ranom detinjstvu. Kada je beba popila dovoljno mleka, odmahuje glavom kako bi odbila majčinu dojku.

Kada je malo dete dovoljno jelo, odmahuje glavom kako bi sprečilo roditelje da mu uguraju kašiku u usta i na taj način brzo nauči da koristi odmahivanje glavom kao gest, kojim pokazuje neslaganje i negativni stav.

Sleganje ramenima je, takođe, dobar primer univerzalnog gesta, koji se koristi da bi se pokazalo da neko ne zna ili ne razume o čemu govorite. To je višeznačni gest koji se sastoji iz tri glavna dela: izlaganje dlanova, sleganje ramenima i podizanje obrva.

Kao što se verbalni jezik razlikuje od kulture do kulture, tako se neverbalni jezik može, takođe, razlikovati. Dok jedan gest može biti uobičajen u konkretnoj kulturi i imati jasno značenje, u drugoj kulturi može biti bez značenja ili čak imati potpuno suprotno značenje. Uzmimo, na primer, kulturološke interpretacije i implikacije tri uobičajena gesta rukom, gest kruga i palac na gore i znak V.

Krug ili znak „OK“

Ovaj gest je popularizovan u SAD-u, tokom ranog devetnaestog veka, očigledno preko novina koje su, u to vreme, započele modu korišćenje inicijala za skraćivanje uobičajenih izraza.

Postoji mnogo različitih stavova po pitanju toga šta „OK“ znači, neki veruju da stoji umesto „all correct“ (sve u redu), koje je pogrešno napisano kao „oll korrect“, dok drugi kažu da znači suprotno od „knock-out“ (nokaut), to jest K.O. Još jedna popularna teorija je da predstavlja skraćenicu od „Old Kinderhook“, rodnog mesta američkog predsednika iz XIX veka, koji je koristio inicijale kao slogan u kampanji.

Možda nikada nećemo saznati koja je teorija tačna, ali se čini da sam krug predstavlja slovo „O“ u znaku „OK“. Značenje „OK“ je zajedničko za sve zemlje engleskog govornog područja i, iako se njegovo značenje brzo širi Evropom i Azijom, ima drugačije poreklo i značenje na nekim mestima.

Na primer, u Francuskoj znači još i „nula“ ili „ništa“; u Japanu može značiti „novac“; u nekim mediteranskim zemljama je znak za otvor i često se koristi da označi da je muškarac homoseksualac.

 

Izvor: profitmagazin.com

 

 

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Musasi-baner-01

Red Hit

baner 185x137