Share

 

DEČAK DUH: OSTAO JE NEPOKRETAN S 12 GODINA, A ŠTA SE DESILO POSLE ĆE VAS GANUTI DO SUZA


Kada je kao mali pogođen misterioznom bolešću zbog koje je ostao potpuno paralizovan, Martin je mislio da je njegov život gotov. Međutim, nakon godina muka i patnje, njegova priča ima takav obrt da će vam trebati hrpa maramica da biste je izgurali do kraja. Ili je to zapravo tek početak?

Ghost Boy by Martin Pistorius

 

Martin Pistorijus imao je lepo i srećno detinjstvo. A onda, kad mu je bilo 12 godina, se sve odjednom preokrenulo. Oboleo je od neobjašnjive bolesti, upao u komu i svi su digli ruke od njega, čak i njegova rođena majka.Ipak, Martin je borac koji nije odustao. Na kraju je našao svoju ljubav i svoju sreću. Ovo je njegova priča:

Rođen sam u Južnoj Afici i tu sam odrastao. Sve do svoje dvanaeste godine bio sam zdravo dete. U januaru 1988. godine došao sam kući iz škole s upalom grla i više se nikad nisam u nju vratio. U narednim mesecima, prestao sam da jedem, spavao bih po čitav dan i žalio se koliko mi je bolno da hodam. Osećao sam se sve slabije, mišići su se otromboljili, ali to nije bilo najgore. Otkazao je i moj um! Odjednom više nisam mogao da se setim najjednostavnijih sitnica.

Pistorijus6Moje telo se skvrčilo, a šake i stopala su se toliko stegli da su podsećali na kandže. Upao sam u takozvanu “virtuelnu komu”, a lekari nisu imali predstavu kako da mi pomognu. Lečili su me od tuberkuloze, meningitisa, ma nema šta nisu probali – ali bez rezultata.

Nakon otprilike godinu dana, odustali su od daljih pretraga. Zaključak je bio da patim od nekakve vrste degenerativnog neurološkog poremećaja. Moji roditelji, Džoan i Rodni, smestili su me u jednu ustanovu i pustili stvari da se odvijaju same od sebe. Svi su čekali da umrem. Kasnije su svakog dana počeli da me dovode kući da tu provedem noć.

Međutim, ja sam skoro svega bio svestan. Sećam se trenutka kad mi je majka prišla sa suzama u očima i tiho prošaputala “Ti moraš da umreš. Moraš da umreš”. Želeo sam da je poslušam, ali nisam mogao. Trebalo mi je dugo da shvatim njen očaj i oprostim joj te reči.

Godine su prolazile, a ja sam obitavao u tom mračnom, nevidljivom svetu. Bio sam prazna ljuštura, nesvestan sveta oko sebe. A onda, jednog dana, naprasno sam počeo da se vraćam u život! Poput objektiva na foto-aparatu, svet oko sebe sam počeo da vidim, čujem i doživljavam sve jasnije i jasnije.

Iako sam postajao sve svesniji i dalje nisam razumevao šta mi se to dešava. Nikako nisam mogao da shvatim kako je moguće da je moj um, toliko brz, radoznao i pun pitanja, zarobljen u telu koje odbija poslušnost. Imao sam utisak kao da moji udovi nisu moji.

     Pistorijus5       Pistorijus4

Moj um je počeo da se budi kad mi je bilo 16 godina, a do 19. je ponovo bio kao nov. To ponovno buđenje svesti trajalo je i trajalo, a ja sam samo posmatrao svet oko sebe. Sećam se istorijskih trenutaka: Mendela je postao predsednik, par godina kasnije Lejdi Di je poginula…

Međutim, što sam postajao svesniji, jačala je moja želja da komuniciram s drugima. No, uprkos mojim naporima – niko me nije primećivao. Imao sam utisak da sam poput duha iz filma koji nije svestan da je preminuo. Niko me nije čuo, bio sam zarobljen u prokletom beskorisnom telu. Imao sam utisak kao da mi je neki lopov ukrao život!
Nisam bio sposoban da ispustim glasa iz sebe. Nisam bio sposoban da učinim nijedan gest i skrenem im pažnju da sam tu, budan i svestan! Moj otac me je svakog dana prao, presvlačio, sređivao – ali uprkos mojim naporima, nije primećivao da sam TU. Bio sam dečak – duh!

Za razliku od tate koji je insistirao na tome da budem u kući, i nije gubio nadu da će mi biti bolje, mama se mnogo teže nosila s problemom. Jednostavno, mislila je da je sve izgubljeno i odustala je od mene. Mislila je da je bolje da budem daleko, kako moje postojanje ne bi remetilo odrastanje mojoj sestri Kim i bratu Dejvidu.

Ona je do te mere bila očajna zbog mog stanja da je u jednom trenutku pokušala da se ubije, popivši punu kutiju pilula za spavanje. Nakon što su je spasili, omekšala je i počela i sama da vodi brigu o meni. Spremala bi mi omiljena jela, hranila me, grlila…

Pistorijus3Za to veme, ja sam polako ovladavao pokretima svog vrata. No, niko nije mogao da prepozna šta ti pokreti znače. Svi su ih tumačili kao nevoljno grčenje. Nikom nije padalo na pamet da je moja inteligencija iznutra u potpunosti očuvana. Za sve njih, ja sam bio samo biljka.

Tek kad se pojavila moja negovateljica Virna, stvari su se promenile. Ona je prva uvidela da su ti grčevi zapravo moj pokušaj da komuniciram. Postavljala mi je pitanja na koja sam odgovarao sa “da” ili “ne” i Virne ću se sa zahvalnošću sećati čitavog života.

Zahvaljujući njoj, u 25. godini odveli su me u centar za rehabilitaciju, gde su neurolozi počeli da rade testiranja. Kada su shvatili da ih razumem i da sam u stanju da očima fiksiram predmete koje bi mi pokazivali, sve je krenulo nabolje.

 U jednom trenutku su me pitali “Da li bi voleo da možeš drugima da kažeš kada si žedan, gladan ili ti nešto treba?”. Zbunilo me je ovo. Ljudi svakog dana donose na hiljade odluka, a ja nisam bio siguran da li sam u stanju da donesem ijednu. Navikao sam da drugi to rade umesto mene. Osećao sam se kao dečak odrastao u pustinji, kojem su rekli da skoči u more koje prvi put vidi.

Roditelji su mi kupili kompjuter sa softverom koji mi je omogućavao da komuniciram. Sve je šokiralo koliko sam brzo ovladao tehnologijom i naučio da pritiskam dugmiće koje želim: prvo one sa simbolima, a potom onaj koji će moje reči pretočiti u glas.

Toliko sam bio dobar da sam na kraju počeo sam da poboljšavam softver kako bih mogao što preciznije da se izrazim. Čak sam uspeo da mu podesim i izgovor, da više podseća na akcenat i dijalekat kojim bih sam pričao da mogu.

Pistorijus2Moje poznavanje kompjutera dovelo me je do toga da sam vrlo brzo počeo, zajedno s Virnom, da radim u centru za rehabilitaciju, pomažući drugim ljudima sa sličnim problemima. U meni se probudilo jedno meni dotad nepoznato osećanje. A onda sam shvatio: pa ja sam ponosan na samog sebe!

S vremenom, i moje telo je ponovo počelo da jača. Polako mi se vratio osećaj u desnoj šaci. Paralelno, obrazovao sam se i stekao mnogo znanja iz oblasti alternativne komunikacije putem računara. Postao sam jedan od prvih Južnoafrikanaca koji je diplomirao, uprkos nemogućnosti funkcionalnog govora.

U trenutku kad sam dobio svoj prvi plaćeni posao i skupio novac da kupim svojima poklone za Božić, bio sam na sedmom nebu. No, jednu stvar nisam očekivao. Odjednom sam počeo da primećujem devojke u kratkim suknjicama. Nisam bio ni svestan toga da mi u životu hvali ljubav. No, izgaralo me je to što su devojke prema meni bile ravnodušne.

Pistorijus1Kad sam upoznao Džoanu, odmah sam znao da je ona drugačija. Ona je bila drugarica moje sestre, koja je u to vreme radila u Britaniji. Upoznali smo se preko porodičnog video-četa, a onda smo počeli da se dopisujemo. A, onda, jednog dana me je pozvala da dođem kod nje.

Ništa mi nije bilo jasno, šta sad ona hoće od mene i zašto me zove. Jednog dana, napisala mi je: “Ti si najiskreniji čovek kojeg sam ikada upoznala. Iako se znamo samo par nedelja, ti me činiš srećnom. Zasmejavaš me, zabavan si, interesantan. Razumeš me bolje nego iko koga sam srela do sad.”

Trebalo mi je malo vremena da shvatim šta mi se dešava, a onda sam joj poslao poruku u kojoj sam joj rekao “Ne mogu da prestanem da mislim na tebe. Volim te”. Iako svestan svih prepreka, odlučio sam da našoj ljubavi dam šansu.

Otputovao sam kod nje, a onda smo zajedno otišli u Škotsku. Nisam ni primećivao predivne litice i brdašca koji su okruživali kućicu u kojoj smo odseli. Ležali smo u krevetu jedno pored drugog, rame uz rame. Njeni dodiri su bili nešto neverovatno. Svaki put bih odskočio od uzbuđenja kada bih je osetio pored sebe. Nisam mogao da verujem da je tu, pored mene. Tako divna, tako nežna.

Nakon što smo se rastali, shvatili smo da ne možemo da živimo jedno bez drugog, pa smo se uselili u zajednički stan. Bilo je teško. Odjednom sam morao da ovladam svim tim silnim veštinama, da se s kolicima probijam po kući. Ali telo se polako vraćalo u život i postajao sam sve bolji. Venčali smo se u junu 2009. godine i veoma smo srećni.

 

Martin Pistorius - Book Submission

  

Izvor: http://www.telegraf.rs/zivot-i-stil/1385801-decak-duh-ostao-je-nepokretan-s-12-godina-a-sta-se-desilo-posle-ce-vas-ganuti-do-suza-video

 

 

 

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Musasi-baner-01

Red Hit

baner 185x137